Autobiografija novca

Imao sam tada osam ili devet godina. Dobio sam na poklon knjigu o fotografiji, koju i danas čuvam. Iako sam po nekim kriterijumima bio klinac za te stvari, “škljocanje fotoaparatom” me je zaista interesovalo. Moji roditelji imali su rusku „Smenu 8“ koja je, ako mogu uopšte da je poredim, bila daleko ispod mogućnosti bilo koje kamere na sadašnjim mobilnim telefonima, ali bez obzira na to, ja za bolje nisam znao, pa mi nije ni smetalo.

Elem, u toj knjizi uz mnogobrojna objašnjenja kako fotoaparat radi, koje su najčešće fotografske tehnike i kako ih uz razne savete, praktično primeniti, bio je prikazan fotoaparat za kojim sam odlepio. Čoveče, ta nemačka Praktika je za mene bila vrhunac, nešto što sam morao imati ili će Nebo da mi padne pravo na glavu.

Na moju kuknjavu da mi kupe baš taj fotoaparat, moji roditelji su imali niz izgovora, od toga da on ne može da se kupi kod nas, jer ga nema ni u jednoj prodavnici u gradu, do toga da sam ja još klinac i da to nije za mene. Međutim, istina je ipak bila sasvim drugačija.

Nekoliko godina kasnije, dok sam šetao sa majkom po gradu i razgledao po izlozima ko zna sada več šta, desio se trenutak koji i danas tako živo pamtim. Iz izloga na sasvim neuobičajenom mestu, kao da me je obasjalo najsjajnije Sunce naše galaksije.

Pogađate već – Praktika!

Srce mi je tuklo kao ludo, ostao sam bez vazduha i počeo da gubim tlo pod nogama.

– Mama, pogledaj, Praktika! Hajde da je kupimo! – Jedva sam od silnog uzbuđenja uspeo da izgovorim.

I onda, kao da mi je neko u sred najslađeg sna, po glavi prosuo kofu ledene vode. Izgovora više nije bilo, a na mene se sručila surova istina. Istina koju sam čuo nebrojeno puta do tada.

– Nemamo para za to!

Ne mogu da kažem da sam odrastao u siromašnoj porodici, jer je u mom okruženju bilo i mnogo težih životnih priča. Ali moji roditelji su radili u ne baš tako dobrostojećoj firmi, a ja sam zbog tri meseca provedena u inkubatoru nakon rođenja, do svoje pete godine bio više bolestan nego zdrav. Ovo je značilo da je moja majka provodila mnogo vremena na bolovanju i da najčešće nije primala celu platu, što se itekako odražavalo na naš budžet. 

Zbog toga, iako u mnogim stvarima nismo oskudevali, dešavalo se često da na moje traženje da mi nešto kupe, dobijem baš ovakav odgovor:

– Nema! 

Ovo je, naravno, bio najkaći mogući odgovor, koji je u prevodu značio da za to nema novca, a bilo ga je u raznim varijantama:

– Nema sada!

– Nema i neće ni biti!

– Sačekaj i strpi se!

– Nemoj da si dosadan toliko!  

Naravno, svaki ovakav odgovor kod mene je provocirao užasnu frustraciju a pogotovo nepoverenje, jer zaboga kako je moguće da nečega nema. I sve se ovo dešavalo u periodu života za koji je sada uveliko poznato da dete iz svog najbližeg okruženja upija najveći broj programa i uverenja i da ih kasnije kroz mnogobrojne situacije potpuno nesvesno ponavlja.  

Tako se godinama kasnije dešavalo i samnom. Na svaku makar i najmanju naznaku da nečega nema, odnosno da u nečemu postoji bilo kakvo ograničenje, a pogotovo kada se radi o novcu, kod mene je kao reakcija nastajala frustracija a zatim i želja da dokažem suprotno. Da granice ne postoje i da svega: 

– Ima! 

Verovao sam da granice ne postoje nigde osim u našem umu. I ovo sam se zdušno trudio i da dokažem. Uvek mi je bilo teško da sebe pred drugima predstavim kao nekoga ko nešto nema. I samo zato što sam hteo da dokažem da ima vremena za sve, da ima novca za ono što ja želim, da moje telo može da podnese i više od onoga što u tom trenutku može, nebrojeno puta sam sebe dovodio u ozbiljno teške i neprijatne a potpuno nepotrebne situacije.

I sada se vraćam na naslov ove priče. Mnogih svojih pogrešnih odluka u vezi novca ali i mnogih odgovora na pitanje: – Zašto mi se **** dešava u životu? – postao sam svestan onda kada sam počeo sebi da odgovaram na pitanje: 

– Koja je autobiografija mog novca? – odnosno koja se to priča o novcu odvijala predamnom u mom najranijem detinjstvu. 

A ovo preporučujem i vama, ukoliko želite da iscelite svoj odnos prema novcu, što će vas pogurati da dovedete u skladan odnos i ostale aspekte života kao što su: zdravlje, krativnost, posao, odnosi prema ljudima i slično. 

Uzmite dovoljno vremena i napišite svoju Autobiografiju novca. To vam je moj iskreni savet. Neće biti lako, pokrenućete lavinu emocija, ali vredeće više nego da vam Bil Gejts prepiše svoju imovinu.

Prisetite se i zapišite sve moguće situacija kroz koje ste prolazili kao dete a koje imaju direktne veze sa novcem.

Setite se i toga šta su vam roditelji ili drugi članovi porodice, pogotovo oni kojima ste bezrezervno verovali, govorili o novcu?

Kako su se oni pred vama ponašali, a takođe i kako su se osećali ili predstavljali pred drugima kada je novac u pitanju?

Šta je to o novcu u šta duboko verujete a ne mora biti tačno?

A zatim, povežite sve ovo u jednu nit, kao u pravoj priči i sagledajte svoj život i ponašanje u skladu sa time.

Ah, da. Da ne zaboravim. Na kraju, ili bolje rečeno pre nego što počnete da pišete svoju Autobiografiju novca, postaviću vam možda i najvažnije pitanje, bez kojeg nema kvalitetne promene na bolje: 

– Da li ste, kada je odnos prema novcu u pitanju, spremni da prihvatite sebe, baš kakvi jeste, baš sada dok ovo čitate? 

Ako jeste i ako želite da kroz proces isceljenja vašeg odnosa prema energiji novca prođemo zajedno, javite mi se, biće mi drago da vam pomognem u tome.